Odlučila sam i sigurno nikomu to neće teško pasti, uostalom, vrime će pokazati.
U svoji’ šesetinikoliko više godina radila san razne posle, najviše san bil posvećenica svojoj familji, šta ubraja čavika, dicu, unučad, a i bilo je kućni’ i okolokućni’ ljubimica i ljubimaca. Radila san i na državnon poslu, nikad nisan dospila do državnički’, radila san na njivan, po vrtlin, a agronom nikad nisan bila.
Sad se vraćan na unutrakućne i kužinske posle, bilo van je tute svega. Po vazdan san se motala okolo lonaca i teća, varila razna jela iz dostupne mi ponude namjernica. Istina, ni’ko se nije ama baš nikad otrova, čak su me i tapšali kako dobro kuvan, ali kako zato nisan imala odgovarajuću spremu…, odustajen.
Bilo je vrimena ka’ su se krpile bičve, minja lastik u donjin gaćan i ako bi se mrvicu pokazalo”oko” na kojem robnon komadiću, uzmeš iglu, konac i provlači. Sad kažu: “Java ti tak’u rađu odnija, tvornice rade, baci i kupi novo, narafski, ako imaš “kupina”.
Pravila san i zimnice, od svega šta je priroda izbacila, ka’ bi ušla u podrum, ne znaš za šta bi se prija mašila, volja te mrmuladu, volja te kiseliš, sokovi, kompoti, slatka…, batali, sve imade kupit, ako imaš sučin.
Ka’ san bila još skroz naskroz mlada i neiskusana, dalo mi se pomalo šaruckat, ono mi padne nešta na pamet, ja bržen, boljen olovku i papir i piši, pismice, pričice, novele ili kako se to stručno kaže.
Unda san dobila samopouzdanje, skupila togan metrijala i među korice, kad narod svašta, da kakvi san ja oto pisac, sidi kući i kuvaj, di je zate pisanje, nikad od tebe Krleže, a ni Tina. Odustala san i otoga posla, baš, dobro narod govori, šta ja iman pisat, nikad neću dobit “noblesa”, nikad onog s jednin okon, biće mu ime Kiklop…, ma nikad ništa, a kad nisi na otoj razini, poklopi se ušiman, otvori oči, metni’ ćale i čitaj ono šta su napisali veći, pametniji, talentiraniji od tebe, čitaj i vidi kako se svojin dilin mreš samo smijat, a šta će tek drugi ljudi ako se sama sebi smiješ.
Tako san počela i odeka pisat, baš san se trudila, tila san nasmijat ljude, računajuć kako se baš Rvati malo smiju jer nemadu čemu i vidin da ni tute nema kruva.
Baš danas mi se mota po glavi da sve ono šta san u životu radila i odradila nema nikakva smisla, jerbo u šta san god takla, baš to ne’ko drugi znade puno bolje. Ošta mi je unda išta radit kad svi sve znadu bolje, stoga san sama sebi izdala papir za svoju osobnu pensiju, jasnije, neću više ništa radit: zbogon teće. lonci, zbogon kukice i igle, zbogon moji vrtli, a najskoli papiri i olovke. Kad ne more “nobles”, neću se ispod toga spušćat. Tako san van ja ‘misto skroz samopouzdane postala naskroz samozauzdana.
