I kad bih mogla ne bih ništa mijenjala, jer sam zadovoljna proživljenim životom

Pravnica po struci 2011. godine otišla je nakon 47 godina radnog staža u zasluženu mirovinu, ali niti u mirovini ne miruje već je angažirana kao predsjednica Župnog  caritasu u Župi Sv. Josipa. Riječ je o umirovljenoj pravnici Anici Turković iz Varaždina. Što Anica ima za poručiti svojim vršnjacima zlatne dobi, kako joj je protekao život, koja je tajna doživjeti zlatni pir i još štošta zanimljivog moći ćete čuti od ove gospođe koja je redovita na pjesničkim večerima, koncertima, kazalištnim predstavama i mnogim kulturnim događanjima u Varaždinu gdje je rado viđen gost, jer je poznaje gotovo cijeli grad Varaždin.

Gordana Igrec

Rođena ste u malom mjestu Žarovnica. Kakve Vas uspomene vežu uz djetinjstvo?

Rođena sam  1946. godine u  malom  mjestu  Žarovnica, koje  pripada  gradu  Lepoglava, gdje  sam  provela  svoje  djetinjstvo. Mjesto Žarovnica nalazi  se između Lepoglave, Klenovnika i  Trakošćana. Najljepše  razdoblje  bilo  mi je u  vrijeme  pohađanja  osnovne  škole. Nezaboravna  svakodnevna  igra  u  obitelji  s  mojih četvero braće i  sestara,  roditeljima i prijateljima  djecom  od  susjeda. U ono  vrijeme  bili su  drugačiji  odnosi, druženja, povezanost. Svaka obitelj imala je po  petero  i  više  djece. Ja i moji  vršnjaci  bili  smo  zaigrani, družili se, igrali  se uglavnom vani, pomagali  roditeljima od malena, a  da ne  govorim  da nismo bili opterečeni mobitelom, telefonom, TV,  nedaj  Bože  facebokom i viberom. Bili smo  neopterećeni i opušteni,  a da ne govorim kako  smo  se  kvalitetno  hranili, sve  domaće,  doma  uzgojeno, kako  bi  danas  rekli  sve bio , bio. Igračaka  nismo  imali.  O ovom bih  mogla još puno  toga  napisati, ali ću  samo  istaknuti  da smo uglavnom  bili  odlični učenici, uključeni u  slobodne  aktivnosti, kojih je oduvijek  bilo i  da smo  manje vise  većina krenuli u  srednje škole u  Varazdin,  a  zatim i  na  fakultete,  te ih uspješno  završili  raznih  zanimanja.  U  osnovnu  školu  išli  smo  pješke  kroz  šumu  po suncu, kiši  i  snijegu par  kilometara  dnevno,  a isto  tako  kad  smo  krenuli  u  srednju  školu pješačili  smo  dnevno  do  željezničke stanice  po  7  km  u jednom   pravcu.  Imala  sam  kondicije  na  pretek, nije  mi  trebao  fitnes.

Kakvo je mjesto Žarovnica?

Mjesto Žarovnica je predivno  bilo tada i  sada, rekli bi mala Švicarska, oko  kuća  voćnjaci, neograđena  dvorišta, vinogradi,  šume i  drugo,  koje  često  volim  posjetiti  kada imam za  to  vremena  i družiti  se  sa  svojom  rodbinom, kumovima i prijateljima, kojih nažalost ima sve  manje.  Neke kuće  prazne, mladi  otišli u  druga  mjesta  nakon  završetka školovanja, ili odlaska u inozemstvo zbog  zaposlenja, ali me veseli da u Žarovnicu dolaze novi ljudi  iz  urbanih  sredina  koji  kupuju nekretnine u lijepoj Žarovnici, te uživaju u blagodatima prirode .

Kako je dalje tekao Vaš život?

Nakon zavrsetka srednje škole u Varaždinu, nisam imala  problem sa zaposlenjem, nije  trebalo stranačke podobnosti cijenila  se  sposobnost. Nastavila sam studirati, te  kao  pravnik odradila puni  radni  neprekidni staž  od  47  godina i ostvarila pravo  na punu starosnu mirovinu.   Radila  sam  na  pravnim poslovnim  u  većoj  tvrtki  u Varazdinu, sa  velikim brojem zaposlenih  15  godina, a u srednjoj školi velikoj po broju učenika, zaposlenika i djelatnostima kojima se bavila /možda najveća u RH / pune 32  godine.  

Oduvijek me zanimao pravnički posao, kao i dan danas, voljela sam raditi taj posao i ne bi ga mijenjala ni za koji  drugi. Drago mi je da su mojim stopama krenuli članovi obitelji i to prvo kći koja je mr dipl. iur i unuk takoder mr dipl.  iur  koji  radi  kao  odvjetnik.   

Je li obitelj trpjela zbog Vaše poslovne zauzetosti?

Pored  poslova  na  radnom  mjestu  uvijek  sam  brinula  za obitelj i  bila  aktivna  u drugim  područjima.  Djeca  i  suprug  bili  su mi uvijek  na  prvom  mjestu,    Imala  sam  dvoje  djece, kao sto  sam  spomenula  kći  i  sina  koji je   mr  dipl.ing.  građevinarstva,  i  svaki  od  njih  ima  troje prekrasne  djece,  odnosno  ja  sam  ponosna  baka  mojih  prekrasnih  unuka.  Kao  što  sam  navela jedan  unuk  je  zaposlen kao  odvjetnik  a  unuka  je  mr.  dipl.  arhitektica  i  zaposlena.  Ponosna  sam   majka i  baka  na  svoju  djecu  i  unuke..  Sve  što  sam  postigla u  životu moram zahvaliti i mojem suprugu  koji  mi je u  svemu  pomagao i podržavao  u  mom  radu  i općenito  u životu.

U mirovini ste od 2011.godine, zar ne?

U  mirovini  sam  od  2011.  godine,  međutim  meni  je  kao  da  sam  od prije  2 do 3  godine,  jer  sam i   nadalje  aktivna.  Oduvijek  sam  čuvala  unuke, pomagala  djeci,  brinula o obitelji,  a  sada  mi je  na  raspolaganju    24  sata  dnevno i  mogu  se posvetiti  jos  više  njima.

Kako  sam  navela  imam  6  unuka,  dvoje  odraslih  zaposlenih,  dvoje  srednjoškolaca  i  ostalo je  dvoje  najmlađih : jedna  unuka  u  osnovnoj  školi  i unuk  najmlađi  u  vrtičkoj  grupi.  Moram  reči  da se  ovim  najmlađima  najviše posvečujem  u  slučaju  potrebe  za čuvanjem,  ali  isto  tako  volim  i  ove  starije  koji  nam  često  dolaze, što  mene i  mojeg  supruga  čine  sretnim.

Kako, dakle, kratite vrijeme u mirovini?

Što  se  tiče slobodnog  vremena  u  mirovini,  gotovo  da  ga  nema,  popunjen  mi je  cijeli  dan  raznim  aktivnostima,  tako  da ponekad  pomislim   kako  sam  pored  svega  mogla  obavljati  sve poslove  oko  doma,  na   radnom  mjestu,  imali  smo  i  vinograd i  sve  stigli  obaviti  u  miru  i  s ljubavlju.  U vinogradu  smo  punili  baterije  vikendom.

Što više preferirate?

Ne volim  puno  gledati  TV,  jer baš i nema bog  zna  što,  volim  pročitati  dobru  knjigu, pogledati dokumentarac,  ići  na  književne  večeri,  aktivna  sam već  puno  godina  u Zupnom  caritasu. 

Do kojih vrijednosti držite u životu?

U  životu  mi je  najvažnije:   marljivost,    poštenje  u  svakom  pogledu,  iskrenost, poštivanje   jedni  druge  u obitelji  i općenito  poštivanje  svakog  čovjeka .

Vi ste kativna u župnom Caritasu…

Kao  što  sam  navela  aktivno  sam  uključena  u  Župni  caritas  Župe  Sv.  Josipa u  Varazdinu od 2004.godine, a  od  2007. godine  sam  voditeljica  Zupnog  caritasa, i jos  uvijek.  Član  sam  Upravnog  vijeća  Biskupijskog  caritasa  i Pastoralnog  vijeća Župe  Sv.  Josipa  u  Varaždinu. Mene  čini  sretnom  i ispunjenom  baviti  se  humanitarnom  radom i pomagati  potrebitima  davati  sebe  i od  sebe, misliti  na  druge, činiti  dobra  djela, koja su prepoznatljiva. Potrebitima   dajemo   poklon  pakete  za  Božićne  i  Uskrsne  blagdane,  posječujemo bolesne,  pomažemo  oko  podmirivanja  režijskih  troškova, organiziramo  besplatne  instrukcije učenicima  slabog  imovnog   stanja  i  dr.

Vi ste već bila angažirana za Domovinskog rata, zar ne?

Svoj  humanitarni  rad  pokazala  sam u  vrijeme  Domovinskog  rata pomažući  prognanicima iz  Vukovara  i  Otoka, koji  su  dosli  u  Varaždin.  Neki od njih  i  ostali  zauvijek u Varaždinu.  Prilikom jednog  posjeta  Iloku  srednjoj  skoli   poklonila  sam kolekciju  knjiga  lektira  za  potrebe  njihovih učenika,  te  dobila  zahvalnicu  i  priznanje.  

Zašto ste baš odabrali karitativni rad?

Humanitarni  rad  me ispunjuje, čini  sretnom, veseli  me  zahvalnost  potrebitih, stisak  ruke prilikom posjete,  poteknu  i  suze  s obje  strane, veseli  me  kad  mogu čestitati  Božić  ili  Uskrs  osobama  koje su  usamljene, bolesne,  tužne. To je jedan  poseban  osjećaj,  koji  se ne može  opisati  riječima,  to  treba  doživjeti.

Drzim  se  riječi  Isusa koji  je  rekao  „Sve  sto  učiniste jednom  od  moje najmanje  braće, učiniste meni“.   Dodala  bi  jos  „ dobro  je  činiti  dobro“  često  je  ponavljao  Biskup  Mrzljak.

Biste li mogli žvijeti negdje drugdje,  a ne u Varaždinu?

U Varaždinu zivim  neprekidno  od  1965. godine,  volim  svoj grad,  ne bi  ga mijenjala  ni  za koji  grad  u  RH  i  svijetu.  Mogu  reči  da  je  grad Varazdin,  grad  po  mjeri  svakog čovjeka,  barokni  grad,  grad  cvijeca,  grad  kulture,  poznat  po  Baroknim  večerima,  Špancirfestu,  Kazalistu,   dobrim i  susretljivim  ljudima.

Volite li uz knjigu i glazbu?

Volim  zabavnu  glazbu,  dobru  predstavu  u  kazalistu,  knjizevne  večeri, druženje  s mojim kolegicama iz Skole  prof.  Pahić  Grobenski  Baricom  i   prof.  Ruzicom  Marušic  Vasilić, pjesnikinje.

Vi ste vrlo vitalna za svoje godine. Što biste preporučili svojim vršnjacima, ljudima zlatne dobi?

Preporučila  bi  mojim  vrsnjacima  ljudima zlatne dobi,  ne  posustajte,  budite  aktivni  i uključeni  u  aktivnosti koje mozete  obavljati,  šečite ulicama  grada  ili  uz  našu  Dravu,  posvetite  se  djeci i  unucima  maksimalno,  jer  dobro  se  vraća  dobrim.

Kako se nosite sa pandemijom korone?

U  mojim  nekim  aktivnostima  sputava  me  ova  pandemija, ali  nadam  se  da  će  i  to  jednog  dana prestati i  da  ćemo  se  moći  normalno  družiti, i posjećivati , što  mi  sada  pomalo  nedostaje.

Za sam kraj našeg razgovora: u čemu je tajna vašeg dobrog izgleda?

Trudim  se  izgledati  dobro, koliko mi  dozvoljavaju  moje  godine,  ali  mislim  da mi u  tome pomažu  moji  geni  i  velika  aktivnost  cijelog  života  od  rane  mladosti  pa  sve  do  sada.

Vi ste prije par godina proslavili i zlatni pir? Pa, koja je tajna dugovječnog braka?

Za kraj   sam  ostavila  dio  moje  priče  koja se odnosi  na  moj   brak,  koji  hvala  Bogu  još  uvijek  traje. Brak  sam  sklopila  18.09.1965, godine  sa  mojim  suprugom  Turković  Vjekoslavom  u  župnoj crkvi  Sv. Bartola  u  Kamenici, župnik Gabud,   a  obnovili  zavjet  50  godina  braka  18.9. 2015.  godine  u  Župnoj  crkvi  Svetog  Josipa u  Varazdinu,  uz tadašnjeg   župnika  Zmegač Ivana, koji  nam  je  na  Sv. Misi  uručio  Apostolski  blagoslov  od  Svetog   Oca  Pape  Franje  za  50 godisnjicu  braka u pismenom  obliku.

Tajne nema za tako dugačak brak samo ljubav i  razumijevanje preduvjet  su  svakog  dugovječnog  braka,  a  međusobno postivanje temelj  svake  bračne  zajednice.  

U  braku  smo  dobili  dvoje  djece, na  koje  smo  ponosni,  i  6  prekrasnih  unuka  na  koje  smo jos  više  ponosni . Zbog  djece  i  unuka  osjećamo  se  sretno, radosno    i ispunjeno. 

Recept za  dugovječni  brak,   mnogo  strpljenja,   razumijevanja  i praštanja, sve  to  čini pravu  ljubav, jer  gdje  toga  nema  ne  može  se  održati  brak 50  godina  pa  i  više.

Što biste za kraj poručili svojim vršnjacima?  

Na  kraju,  mogu  istaknuti  da  sam  sa  svime  zadovoljna  što  sam  postigla  u životu  na obiteljskom   i poslovnom planu ,   i   kad  bih  mogla,  ne bi  ništa  mijenjala.  Želim  svima  nama, mojoj obitelji  puno  zdravlja, radosti  i  veselja,  kao  i  svim  ljudima  dobre  volje.

_UH27683_original Previous post EHF EURO 2022: Najava utakmice s Danskom
HAZU1 A.Mohorovicic-spomenik 20. 1. 22..odt Next post SPOMENIK ANDRIJI MOHOROVIČIĆU